Понашање открива кривца

Нервоза, агресивност, повлачење у себе или потреба за свађањем – знаци да испитаник нема чисту савест. Одговор „хоћу адвоката” на форензичко испитивање указује да је адвокат осумњиченом заиста потребан

Сцена у којој осумњичени да је починио кривично дело изгледа као вулкан пред ерупцију, нервозно лупа прстима по столу, одвезује кравату симболично покушавајући да дође до даха, премешта кључеве из руке у руку, „игра” се мобилним телефоном, гледа у правцу врата с видљивом жељом да што пре изађе из просторије, искусном полицајцу не оставља ни најмању сумњу у то да ли његов испитаник има чисту савест.

Међутим, пошто je у нашем званичном полицијском школству постојaла едукативна празнина када је у питању техника вођења форензичког интервјуа, доктор психологије и доцент на Криминалистичко-полицијској академији на предмету психологија криминала Даг Коларевић осмислио је курс намењен инспекторима који воде информативне разговоре са преступницима. Истичући да интервјуи са осумњиченима, сведоцима и жртвама чине добар део посла полицијског инспектора, наш саговорник ће у Друштву психолога Србије током фебруара држати семинар под називом „Технике форензичког интервјуисања”, који има за циљ да полазницима пренесе основна и практична знања како се води разговор са осумњиченима за неко кривично дело. Овај курс је намењен не само полицијским инспекторима, већ и представницима правосуђа, адвокатима, тужиоцима, судским вештацима, као и стручњацима центара за социјални рад којима је у опису посла рад са малолетним делинквентима и насиље у породици.

„Форензичко испитивање почиње тако што се прво проверава како се особа понаша када говори истину – због тога јој се постављају питања типа када је рођена, на којој адреси живи, да ли је у браку... Када се утврди начин на који искрено одговора на личне податке, полако се уводе питања у вези са кривичним делом и посматрају се њене реакције”, прича Даг Коларевић.

Наш саговорник објашњава да се онај ко је починио кривично налази под стресом, и у таквом стању реагује „борбом или бежањем”, односно агресивним или пасивно-одбрамбеним понашањем.

„Осумњичени који се агресијом брани од страха да ће бити откривен уноси се полицајцу у лице или му се телесно приближава, провоцира свађу или држи прекрштене руке. Веома често, узнемирена особа чини разне нервозне и невољне покрете – лупка прстима по столу, намешта дугмиће, пребацује ситне предмете из руке у руку, чешка се и додирује лице. Онај ко реагује пасивно и одбрамбено повлачи се уназад, држи руке у прекрштеном ставу, гледа у правцу врата са јасно видљивом жељом да што пре изађе из ситуације у којој се налази или се држи за наслон столице тако да изгледа као да ће сваки час да устане”, наглашава Даг Коларевић, додајући да изузетак од овог правила чине искусни криминалци, глумци и политичари – они су извежбани да лажу и тешко их је разоткрити.

„Подједнака пажња обраћа се на речи и на интонацију, гласност и ритмичност. Другим речима, нису битне само речи које особа изговара, већ и ’музика’ која прати ритам тих речи. Примера ради, особа која је крива обично замуцкује, говори убрзано или ћути и прави дуге паузе, хоће да се свађа…Када се брани, она говори тихо, а када је на корак од признања обично ’спласне’ – није више напета, не налази се у одбрамбеном положају, говори промуклим и успореним тоном, нагнута је ка испитивачу. А када изговори реченицу: ’Шта ће бити са мном?’, значи да почиње да вага опције за и против признања. У том тренутку испитивач мора да прикаже све предности признања кривичног дела и обично осумњиченог убеђује речима ’Видим да си поштен човек, баци тај терет са леђа, биће ти лакше, сви смо ми грешили у неком моменту живота и мислили да је ситуација безизлазна, али увек постоји решење’…”, истиче овај психолог.

Приликом форензичког испитивања мора се водити рачуна да испитивач буде на неки начин једнак испитанику – није добро да полицајац у џинсу закуца на врата директора предузећа, баш као што је бесмислено да елегантно одевен инспектор користи улични жаргон тинејџера, јер ће деловати смешно.

„Иако сазнања наших полицајаца указују да жене вештије лажу, светска истраживања говоре да не постоје значајније полне разлике када је у питању вештина манипулације”, закључује психолог Даг Коларевић.

Катарина Ђорђевић

[објављено: 04/02/2009]

Obelix , 04/02/2009, 00:32
Kad kod nas optuzeni izgleda nervozno, gleda u vrata, itd., to nije zbog straha od zatvorske kazne, nego od straha da ce napasti glavom radijator u prostoriji, ili malo deblji zid, ili onu bejsbol palicu koju je vidio pred vratima. Neki ljudi imaju tikove, neki mucaju, neki pricaju tise, neki glasnije. Ispalo bi da svako ko stane pred inspektora je kriv za nesto (cak i da nije vidio onu bejsbolku, radijator, itd.) I na kraju, instikt, osjecaj inspektora nije mjerodavan na sudu. Dokazi i priznanja (ne izvlacena batinanjem) jesu.