Видео камера као сведок пљачке

Похарана продавница ципела, отето 44.000 динара, за полицију „другоразредни напад“

У понедељак, тачно у 20.56 часова, како је забележила надзорна видео-камера, у продавници обуће „Новећенто” у београдском Булевару краља Александра 236, десило се разбојништво. Пред затварање, у радњу је ушао проћелав, млађи мушкарац, неупадљиво обучен, на улазу се осврнуо неколико пута, а онда стигао до касе, и напао продавачицу. Камера је све бележила. Име раднице која је опљачкана је Јасмина Новаковић. Светлана Реџић је радница која је такође била присутна, али је каснијепришла пулту. Разбојник је одгурнуо продавачицу Јасмину, посегао у касу и побегао са пазаром. Однео је 44.000 динара.

Кривичну пријаву је поднела Биљана Додић, директор предузећа, ОУП-у Звездара. Увиђај је обавио инспектор Милан Ђоковић, а случај ће водити инспектор Бојан Гламочлија. Међутим, постоји практичан проблем, каже нам власник Игор Цветић. Отета сума је „само” 44.000 динара, а продавачица није повређена приликом напада. То полиција сматра као „другоразредни напад”. Да је неко повређен, не дај боже убијен, случај би имао приоритет.

О. М.

[објављено: 28/05/2009]

Obelix , 25/05/2009, neobjavljeno

A sto ne napisete i adrese i brojeve telefona radnica u butiku? Ili date i JMBG? Porodicno stanje? Kako ste poceli, mogli ste i da nastavite, da pokrijete praznine u stampi.

Меган купе за уживање

После седана, за сладокусце стиже и верзија купе са штедљивим дизел мотором запремине 1.5 литара са 105 кс, али са веома добрим спортским карактеристикама

За разлику од многих, понајвише Немаца, који своје купее направе по једноставном поступку одсецањем задњег дела и избацивањем задњих врата, у Реноу то већ деценијама раде другачије. Купе са ознаком „Renault” увек стиже у новом издању, сасвимдругачији од основног модела, и без обзира на агрегат који је смештен испод хаубе, има спортске карактеристике. Дакле, не ради се само о пуком шминкању, већ су захвати озбиљни а дизајнери нису „штедели” машту да и најновији меган купе буде леп, привлачан и динамичног изгледа.

Пред нама је, дакле, меган купе са дизел мотором запремине 1.5 литара, комон реил, са 105 кс. На први поглед рекло би се да је нејак и да би за овако атрактивни купе требало испод хаубе да има знатно јачи агрегат. Али, тај детаљ одлази у други план када се седне у овај лепи аутомобил који је током нашег седмодневног теста привлачио пажњу где год се појавио. Већ први утисак одушевљава. Седишта су изузетно добро обликована и није нам било потребно ни десетак секунди да нађемо најудобнији положај. Седи се перфектно, а око нас је свуда видан напор да се достигне висок ниво завршне обраде уз већ очекиване, само Реноу својствене детаље. Пре свих ту је инструмент табла са комбинацијом бројчаног обртомера и дигиталног брзиномера, који светли белом бојом и веома је упадљив са великим бројкама. Нема превише прекидача, а сви су лако доступни. За путнике напред све је ОК, али позади се не улази баш лако и доста је клаустофобично. Но, подсећамо, ипак се ради о купеу. Исто важи и за прегледност и ту је плаћена цена за леп дизајн, али брзо смо се навили да пазимо при вожњи у „рикверц”. Али, када се ради о вожњи „напред”, већ с првим притиском на дугме за стартовање мотора по убацивању већ традиционалне картице, престају све недоумице. Мали дизел просто преде без икаквих вибрација и стартује као да има много више коња од 105 декларисаних. Врти се скоро до 5.000 обртаја, додуше има турбо рупу до 2.000 обртаја због мале запремине, а праву снагу показује изнад 2.500 о/м, што у сарадњи са шестостепеним мењачем вожњу чини невероватно лаком и занимљивом. Без обзира на степен преноса, меган купе вуче послушно и без застоја све до максималног броја обртаја и не ствара никакву повећану буку у унутрашњости. На ауто путу се може возити сатима без замора, а ко жели може да испроба и максималну брзину која није занемарљива - 190 км/ч. Ипак, најлепша вожња овог купеа је на кривудавим путевима. Ту се показују резултати новоконструисане Реноове шасије на којој почива и меган седан. Код купеа је још додатно чвршћа, па овај аутомобил улази у кривине сам и из њих излази без икаквих проблема. Управљивост је врхунска, волан директан и прецизан и просто мами да се вози спортски. Све то задовољство, што није без значаја, не плаћа се честим свраћањем на бензинске пумпе. Потрошња не прелази седам литара ни при форсираној вожњи, у просеку меган купе трошио је око 5,5 литара комбиновано град отворен пут, а при константној брзини на ауто путу од 110 км троши око 4,5 литара. Рекли бисмо, уживање на мале паре.

Модел на тесту, међутим, није баш јевтин. У опреми динамик стаје са попустом (956 евра) 18.590 евра, али у ту цену улази аутоматска клима, темпомат, металик боја, централна брава, подизачи, ЕСП, сензори брисача, кожни волан са радио ЦД командама, алуфелне од 17 цоли са гумама 205/50 R 17 континентал спорт контакт 3, борд компјутер, итд.

В. Дедић

[објављено: 25/05/2009]

Obelix , 24/05/2009, 23:56
Ovaj auto nije kupe, vec ga fabrika tako zove samo (Renault Megane Coupe). Ovaj auto spada u hot-hatch. Isto tako se i Seatova nova Ibica sa 3 vrata zove Sport Kupe, pa nije ni kupe ni sport. A za razliku od Nemaca koji samo spuste krov i izbace jedan par vrata, to isto uradi i Reno kad napravi Lagunu kupe! Ovo je hot hatch! Prošla i preprošla verzija Megana sa 3 vrata su isto to bili. Ali barem je tačno da je novi "kupe" zaista drukciji auto (sasija, karoserija) od sedan varijante. Isto tako je Opel Corsa sa 3 vrata drukcija od one sa 5, pa je autoru teksta to promaklo. Ili Opel i dalje smatra Americkim (GM)? "Исто важи и за прегледност и ту је плаћена цена за леп дизајн..." - dizajn je primjenjena umjetnost, a cine ga 4 osnovne karakteristike: funkcionalnost, estetika, ergonomija i ekonomicnost. Ako neko treba da zamislja sta se nalazi iza auta - onda dizajneri nisu odradili dobar posao. Prosla verzija 3-vratog Megana je bila "ili je volis ili je mrzis", zbog svog karakternog izgleda, ali je bar imala karakter, sto ova nema. Dno stakala je islo nisko, skoro vodoravno i preglednost je bila odlicna. A svoje sportske karakteristike nije morala da dokazuje napadnim dizajnom, vec dobrim motorom i upravljivoscu. A sad, pogledajte Siroko - slicnog oblika, sa mnogo boljim motorima, sa pedigreom i sa "ne trudim se iz petnih zila da privucem paznju" svojim izgledom. Ako se Reno vec ovoliko trudi, ima gore motore, nista pedigrea i kosta manje od Siroka, a zna se da VW uzima najmanje profita medju svim auto-proizvodjacima (oko 500 evra po vozilu u prosjeku), logicno je da Meganu nesto fali, zar ne? Ako je Reno mislio da napravi "narodniji" (pristupacan siromasnijem narodu) hot hatch, pretekao ga je Pro_Ceed. Ovom verzijom se nece primaci favoritima klase, a izgubice i ono malo originalnosti koju je imao u prosle 2 verzije, te izgubiti jos vise postovanja svojih ljubitelja. Trebali su da nastave sa originalnim dizajnom, a ne da se izgube u "melting pot-u", kao Pezo

Муке с пасошем због слова „ђ”

Чланови пиротске породице Ђорђевић, чији чланови дуже од деценије живе у иностранству, већ више од два месеца безуспешно покушавају да добију путне исправе

Пирот – Позната пиротска породица Ђорђевић, чији чланови дуже од деценије живе у Енглеској, Француској и Швајцарској, више од два месеца безуспешно покушавају да добију путне исправе, јер се испречило слово „Đ”. односно како у свим њиховим документима пише латинично DJ.

Наиме, Милован Ђорђевић, машински инжењер и дугогодишњи генерални директор „Тигра“ и отац Дивне Ђорђевић, једног од најмлађих доктора наука из области електротехнике о којој смо већ писали, од марта покушава да ћерки и сину обезбеди биометријски пасош.

– Размишљао сам и ја да породично презиме Ђорђевић променим у „Дјордјевић”, иако би то био удар на породичну историју и традицију, културу, језик– каже Ђорђевић за „Политику“, додајући да, осим обраћања свим надлежним институцијама, апелује и на подршку Новака Ђоковића и његове породице потпредседника Владе Божидара Ђелића и градоначелника Београда Драгана Ђиласа и свих оних који имају слово „Ђ“ у презимену или имену.

Сва документа Ђорђевића и овде и у иностранству су на латиничном писму са DJ, али сада им је у Полицијској управи речено да путне исправе могу да добију само са словом „Đ“, што ће им, како каже Ђорђевић, створити многобројне проблеме у иностранству.

– Диплома доктора наука моје ћерке Дивне и сва остала документа гласе на презиме чије је почетно слово DJ. Исти је случај и са мојим сином који са породицом живи у Швајцарској. Супруга и ја смо успели да добијемо биометријске пасоше са латиничним словима ДЈ, али је убрзо Полицијска управа променила став после упутстава из Београда да у документима моје деце мора да буде написано латинично „Đ“ – тврди Ђорђевић који се недавно из Енглеске вратио у Пирот. У пиротској ПУ му је речено да његова деца уз захтев уз пасош могу да добију и потврду да је је у претходном пасошу латинично „ђ” било написано као DЈ.

– То је неозбиљно, јер нико у свету неће уз пасош са више сигурносних заштита да гледа и додатни папир „тумач“ – сматра Милован Ђорђевић.

М. Пенчић

[објављено: 25/05/2009]

Obelix , 24/05/2009, 23:15
Ако сте Ђорђевић, добићете пасош са "Đorđević". Ако вам не смета ћ на крају, што вам смета ђ? Замислите да се српски језик записује кинеским знацима, хијероглифима, арапским писмом, нечим четвртим. Шта би онда било? Дал' би пасош једне државе требао да се исписује језиком земље у коју сте се ви иселили? Не би, него би ваше име било написано вашим језиком, а за потребе међународног путовања би вјероватно било написано и на енглеском напр.

Срби наоружани „до зуба”

У приватним арсеналима налази се око два милиона комада оружја, од којих је регистрована само половина код 800.000 особа

Случај Драгана Марића, који је протекле недеље са две бомбе у руци ушетао у зграду председништва, поново је подсетио на „стари” српски проблем о великој количини оружја у Срба. Према подацима полиције, у српском приватном арсеналу налазисе око два милиона комада оружја. Од тога око 1,1 милион је регистровано на око 800.000 физичких и правних лица.

Половину регистрованог оружја чине пиштољи и револвери, а остало пушке. Колики је пораст наоружања у популацији на годишњем нивоу говоре подаци полиције, према којима се у Србији годишње региструје око 15.000 комада оружја.

Највећи проблем је како кажу у МУП-у Србије, велики број нерегистрованог оружја. Распрострањеност и лака доступност оружја скоро свакоме, па чак и малолетницима, пре свега утиче на безбедност грађана. То потврђују и наши саговорници у полицији, који кажу да се пиштољи најчешће користе у озбиљнијим крвним деликтима, као што су убиства, застрашивања, разбојништва, самоубиства и покушаји убистава, док се пушке чешће злоупотребљавају у случајевима неовлашћеног пуцања на јавним местима.

О томе колико је наш народ „лак на обарачу” сведочи недавни крвави обрачун између газде кафане „Чигра” у Малом Мокром Лугу и петорице гостију, када је убијен Славомир Југовић, а четворо људи повређено. До свађе, туче и на крају пуцњаве дошло је јер су гости замерили газди кафане то што им је служено вруће пиво.

Чињеница да у овом случају није реч о мафијашком обрачуну, већ о сукобу грађевинских мајстора и керамичара, који је могао да се заврши и обичним песничењем, говори о томе колико је ниска свест овдашњег народа о опасности држања и ношења оружја.

Нису ретки случајеви да љубитељи кратких и дугих цеви уз регистровано оружје држе и велики број нерегистрованог наоружања. Управо је због тога оптужен и отац познате тенисерке, Дамир Докић. Полиција у Сремској Митровици саопштила је да је у његовој кући нашла седам ловачких пушака и пиштоља марке „берета” у легалном поседу, као и две бомбе и 20 метака калибра „357” за које није имао дозволу.

Да су приватни „штекови” напуњени пушкама, пиштољима и експлозивима, доказује и прошлогодишња заплена оружја кикиндске полиције. Наиме, код једног шездесетогодишњака из Банатске Тополе нађени су митраљез „М-84”, калибра 7,62 милиметара, аутоматска пушка „М-70” крагујевачке „Заставе”, 292 метка за митраљез, две ручне бомбе „М-52” и 218 метака за аутоматску пушку. Човек је објаснио да је овај арсенал донео с ратишта из БиХ и да га је све време чувао у шупи.

Он је, заправо, као објашњење навео оно на шта већ годинама указују разна домаћа и страна истраживања о оружју.

НАТО бомбардовање 1999. године, рат на просторима бивше СФРЈ, сукоби на Космету, оставили су за собом, између осталих ружних ствари, и „метални” терет (разно оружје и наоружање). У време ових сукоба, војска, полиција и свако ко је стигао и желео да „припомогнеголорукомнароду”, наоружавао гајесвим и свачим. Рат се завршио, па је свако кући понео барем по један „сувенир” – „калашњиков”, „кашикару”, а било је оних који су носили и пластичне експлозиве.

Док се са једне стране изналазе својеврсна оправдања за српску „до зуба наоружаност” у смислу народног фолклора и ратних дешавања у последњој деценији прошлог века, са друге стране изгледа као да се ништа конкретно не предузима да се проблем реши.

Оружни лист за оружје за личну безбедностможе да добије свако ко прође обуку, ко је пунолетан, пословно способан, нијеосуђиван по Закону о јавном реду и миру и Закону о оружјуи против њега се не води кривични или прекршајни поступак. Одобрење је потребно и за набављање муниције и то у количини до 60 комада годишње.

Иако је забрањено ношење оружја без посебне дозволе, која може да се добије само ако се докаже да за то постоје изузетно оправдани разлози безбедности, чини се као да се грађани на ово не обазиру. Наруку им свакако иду ниске законске казне.

Тако је, према Кривичном закону, за поседовање оружја без дозволе запрећена казна од максимално три године затвора. Уколико је реч о аутоматском, гасном, експлозивном оружју, прописана казна је до пет година затвора. Оружје се може преносити без посебне дозволе, уколико је расклопљено и одвојено од муниције.

Држава је организовала неколико акција легализације, али без очекиваних резултата. Влада Србије 18. јануара 2007. донела је Уредбу о издавању оружног листа, односно одобрења за држање оружја, без доказивања порекла, којом се омогућава физичким и правним лицима да региструју односно предају илегално оружје. Међутим, тада је само 8.000 грађана затражило оружни лист за своје нелегално наоружање и то, углавном, за пиштоље, револвере и ловачке пушке. При томе, грађани су полицији предали мање од 1.000 комада оружја.

Највећа предаја илегалног оружја забележена је током ванредног стања и полицијске акције „Сабља”, после атентата на премијера Зорана Ђинђића. Полиција је тада одузела око 10.000 комада разног оружја, а грађани су самоиницијативно предали 35.304 убојите цеви. У том периоду предато је и 23.484 захтева за легализацију оружја које је било у поседу грађана.

Данијела Вукосављевић

[објављено: 25/05/2009]

Obelix , 25/05/2009, neobjavljeno

"Одобрење је потребно и за набављање муниције и то у количини до 60 комада годишње." 60 метака или кутијица са мецима? Ако је само 60 метака, то је глупост. На једној страни имамо то ограничење, вјероватно неко плаћање пореза, као што су неки министри најављивали, на сваки начин отежавање грађанима да легално дођу до лаког оружја - а на другој страни извадите пар стотина евра и купите пиштољ без серијског броја, годишњег лимита метака, пореза, легитимација и свега осталог. Као да Држава хоће да грађани нелегално купују оружје. Јер, што би се неко цимао да буде поштени грађанин, ако га то кошта дупло више, чак и ако добије дозволу да посједује оружје. Нелегално, за исту муку може и да купи калашњиков, ручне гранате, и слично. А, опет, сва та ограничења која постоје, аутор текста види као да се ништа не предузима? У САД у продавници оружја можете да купите тешки снајпер "јер идете у лов на слонове" или аутоматску пушку, полуаутомат, аутоматску "пумпарицу" и све остале благодети које могу да имају само војске и полиције у Европи. У Канади се муниција продаје у самопослузи и можете да купите колћко хоћете. Ја мислим да би држава прво требала да приступи проблему тако, да буде конкурентна нелегалним продавцима оружја, а не маћеха неком грађанину који свој осјећај да га неко узнемирава не може да прокњижи као "оправдани разлог" за посједовање оружја. Не мора да има могућност да купи аутомат у самопослузи. А одакле потреба људима да уопште имају оружје? Не осјећају се безбједно. Нек нам Држава пружи довољну безбједност, па ћемо се ратосиљати непотрепног жељеза, кад оно то постане и још можда добити нешто од Државе заузврат.

СУБНОР против рехабилитације Драже Михаиловића

Закон који изједначава четнике и партизане је покушај увођења квислиншких елемената у антифашистичку традицију Европе, каже др Александар Секуловић

Захтевамо да се обустави судски поступак за рехабилитацију Драже Михаиловића. Најенергичније се супротстављамо омаловажавању истинских бораца за слободу и невиних жртава четничког терора и упозоравамо да би се евентуалном рехабилитацијом Драгољуба – Драже Михаиловића, пуковника војске бивше Краљевине Југославије, Србији нанела штета непроцењивих размера, главна је порука коју је јавности упутило више од 100 чланова организација бораца народноослободилачког рата и антифашиста који су јуче у седишту СУБНОР-а у Београду организовали протестни скуп.

Обраћајући се другарицама и друговима из Савеза антифашиста Србије, Друштва за истину о народноослободилачкој борби и Југославији и СУБНОР-а, Славко Поповић, председник Републичког одбора, рекао је да је циљ протеста утицај на јавност, судске органе, домаће и међународне, али и власт како би се спречило прекрајање историје.

– Ниједна земља Европе није рехабилитовала осуђеног квислинга. Уколико се Србија одважи да то учини, ослободиће одговорности цео четнички покрет а не само Дражу Михаиловића који је 1946. године осуђен јавно уз присуство више од 100 новинара. Неки мисле да се то може заборавити. Дужни смо да спречимо најављену рехабилитацију – истакао је Поповић.

Говорећи о њеним правним аспектима, др Александар Секуловић, члан Главног одбора Савеза антифашиста Србије, у тексту на седам страна закључио је да Закон о рехабилитацији није никакав правни акт већ израз политичке самовоље и осионости следбеника квислиншких снага које желе да прекроје историју.

– Овај закон представља флагрантно кршење међународних конвенција о кажњавању кривичних дела против човечности које је Србија прихватила и по којима нема застарелости кривичног гоњења за таква дела, па зато не може бити ни рехабилитације. Такође, повређен је кривично-правни систем Србије као и Устав, те закон мора бити проглашен неуставним – истакао је Секуловић и додао да је закон који изједначава четнике и партизане, покушај политичког кријумчарења, односно увођења квислиншких елемената у антифашистичку традицију Европе.

Јован Радовановић, новинар – ветеран, историчар и аутор неколико књига о Драгољубу Михаиловићу, цитирајући разна документа говорио је о злочинима које су припадници четничког покрета учинили над невиним људима за време Другог светског рата.

– Четници су Михаиловића одвели у понор, историјску пропаст. Ове, 2009. године, под окриљем државе, њених органа, води се непромишљена и сулуда кампања за рехабилитацију Драже Михаиловића и проналажење његовог гроба. Док народ грца у невољама, посебно у таласима светске економске кризе, док људи секу прсте са руку или данима штрајкују глађу и блокирају саобраћај у Београду, држава нема важнијег посла него да троши паре на спасавање доказано негативне историјске личности коју је наука бацила на отпад – закључио је Радовановић.

Ј. Цветковић
[објављено: 20/05/2009]

Obelix , 19/05/2009, 23:38
I NOP je za vrijeme rata cinio zlocine nad stanovnistvom (popovi, porodice cetnika), a pogotovo poslije rata. Jesu li svi u Jugi bili jednaki poslije rata? Nisu. Jesu li otimali zemlju i vile bogatim ljudima i sami se ugnjezdivali u njih? Jesu. Ko je osudio Drazu? Komunisti. Sto ga nisu sahranili ko covjeka? Za sve dobro sto su tokom rata uradili, ucinjeli su dovoljna zla poslije rata, pa nije ni cudo sto narod hoce da ih se oslobodi. Taj vojni sud koji ga je osudio, nema legitimitet sad pred narodom. Komunisti, znate i sami sto vam narod zamjera, s pravom. Sami ste krivi sto se okrenuo protiv vas.

Геј-лезбијски инфо тражи одлагање параде поноса

Хулигани ће или пребити учеснике параде, или полупати радње. У оба случаја, хомосексуална мањина ће навући гнев Београђана, оцењује Предраг Аздејковић

Геј-лезбијски инфо центар (ГЛИЦ) затражио је од организатора Параде поноса да одложе геј параду за следећу годину. У образложењу овог захтева представници ГЛИЦ-а истичу да сва истраживања јавног мњења показују да се већина грађана противи одржавању Параде поноса и да очекује да ће доћи до „репризе” насиља из 2001. године, када је хомосексуална мањина први пут изашла на улице Београда.

„Ако се саберу сви организациони трошкови те параде, дневнице које ће полицајци добити за чување геј активиста и материјална штета која ће настати када противници ове параде искале свој бес на излозима Београда, долазимо до закључка да је ризик превелик и да ће лезбијска и геј популација у Србији мало добити овом манифестацијом. Ја предвиђам два могућа сценарија: или ће хулигани пребити учеснике геј параде и полицајце, или ће бити спречени у том покушају, па ће полупати београдске радње и изломити жардинијере и семафоре. У оба случаја, хомосексуална мањина ће на себе навући гнев Београђана”, оцењује Предраг Аздејковић.

Он такође истиче да сва скорија истраживања јавног мњења говоре да се већина грађана противи одржавању Параде поноса и у прилог овој тези наводи резултате истраживања „Стратеџик маркетинга” који показују да 54 одсто испитаника сматра да ће се поновити насиље на улицама Београда. Аздејковић додаје да је за озбиљну организацију Параде поноса потребно годину дана, а да је Геј стрејт алијанса након протеста у „Сава центру” због забране њихове конференције дошла на идеју да ове године организује Параду поноса у Београду.

Бобан Станојевић, председник „Квирија” центра који се бори за права сексуалних мањина каже да се ова организација придружила позиву „Геј стрејт алијансе” и „Лабриса” да присуствују Паради поноса, која треба да се одржи овог лета јер сматрају да је сазрело време за јавну демонстрацију права хомосексуалних мањина.

Он подсећа да 2001. године, када је одржана прва и једина Парада поноса, није постојала подршка Владе Србије и да полиција није била добро организована, што је за последицу имало насиље над учесницима геј параде.

„Данас имамо подршку заштитника права грађана, министарства за људска и мањинска права, министарства рада и социјалне политике и бројних невладиних организација и јавних личности. ако 10.000 полицајаца дође да заштити сто учесника параде, то значи да је сазрела свест државе да треба да штити сваког свог грађанина”, оцењује Станојевић.

Драгана Вучковић, пи-ар „Лабриса”, организације за лезбијска људска права која у сарадњи са Геј стрејт алијансом организује Параду поноса истиче да су они свесни свих ризика које носи ова манифестација, али додаје да су потпуно уверени да ће београдска полиција свим учесницима манифестације гарантовати безбедност.

К. Ђорђевић

[објављено: 19/05/2009]

Obelix , 19/05/2009, neobjavljeno

Aj da probamo ovako. Oni su manjina, mi vecina. Nas generalno ne interesuje sta oni rade pod carsavima, jel da? I dokle god to drze za sebe, mi i oni smo ok. Al kad vec pocnu da nam ga nabijaju na nos, onda se mi namrstimo, jel da? Aj sad zamislimo drugu manjinu, napr. Albance. Dogovore se oni tako, da njih 100tinak naprave paradu na dan proglasenja nezavisnosti Kosmeta. To je ocigledno protivno stavu nekih 90% i vise stanovnika, jel da? I sad, recite vi meni, jel treba 10000 policajaca da brani 100tinak njih, od 90% naroda? Da bude tampon zona, koja prva prima udarce? Da i njih narod zamrzi, jer stite takvu paradu? Ionako ih gradjani ne salecu sa buketima cvijeca na ulici. Da zakrce saobracaj na par sati, sto ce iznervirati ostalih 1.6 miliona gradjana? Da zbog njih stradaju izlozi, bandere, kontenjeri? Da nas CNN casti milosrdnim epitetima? itd... Ili zamislite onih 100tinak radnika Beogradjanki, vojnih rezervista, taxista i ostalih koji maltretiraju druge, da bi se borili za svoja prava. Oce li ih 'drugi' vise voljeti zbog toga? Nece. A zamislite sad drugu manjinu, napr. Vlahe. Dogovore se tako, njih 100tinak da prodefiluju centrom, opice kolce u narodnim nosnjama itd. Jel to nekom smeta? Ne. I oni su manjina i mi vecina i nikom nista. To mu dodje nesto kao 'demokratija', vladavina naroda, vecine. Ako ste po volji vecine - pravite paradu, ako niste - ne pravite ili se trudite dok im ne budete po volji. Inace bi to bilo neko drugo drustveno uredjenje, gdje manjina maltretira vecinu, zar ne?

Шинтери ускоро под окриљем града

Запослени у Ветеринарској станици „Београд” надају се да ће за две недеље започети интензивну акцију на терену

Шинтери у последње време не излазе често на улице, не због тога што нема посла јер се напуштени пси из дана у дан све више множе, већ што немају основних услова за рад. Запослени у Ветеринарској станици „Београд” још се нису скућили, а намера града је да их што пре узме под своје окриље.Тако би статус станице и њен прелазак под надлежност Секретаријата за комуналне и стамбене послове требало ускоро да буде решен, а за најкасније 15 дана очекује се обнављање уговора ове институције са градом о наставку спровођења Стратегије за решавање проблема напуштених паса.

Они за сада са улица склањају само кучиће који су опасни, иако се дневно на дежурни телефон ове службе јави више од 40 Београђана које су напали улични пси.

Уговор између града и станице истекао је у децембру прошле године што је испразнило касу па шинтери нису у могућности да обављају преко потребну стерилизацију.

Миливоје Лазић, председник Ветеринарске станице „Београд”, истиче да је направљен застој у спровођењу стратегије, али да у централним градским зонама нема већих чопора паса, већ су они груписани по приградским насељима.

– Очекујем да ћемо ускоро добити потребне услове за рад како бисмо могли да стерилишемо и вакцинишемо напуштене псе. Намеравамо да се удружимо са приватним станицама и Факултетом ветеринарске медицине, а у плану је и организовање ноћних екипа које ће обилазити улице – каже Лазић.

Владимир Терзин, саветник градоначелника за област ветерине, каже да је процес приватизације Ветеринарске станице „Београд” стопиран у марту прошле године с намером да ова установа пређе у надлежност града.

– Одлучили смо да станица буде припојена Секретаријату за комуналне и стамбене послове, али се то још није догодило. Омела нас је трка око избора градских власти. Очекујем да правни статус станице буде решен најкасније до краја марта тако што ће бити преведена у јавно предузеће – рекао је Терзин и додао да ће проблем са псима луталицама бити решен тек када грађани схвате да не треба да напуштају своје животиње, или када се овај чин уврсти у кривична дела и за починиоце буду прописане ригорозне казне.

Љ. П.

[објављено: 04/02/2009]

Obelix , 04/02/2009, 00:41
"у централним градским зонама нема већих чопора паса, већ су они груписани по приградским насељима" - ako onih 6-7 pasa, od kojih je najveci bio "raspusteni vucjak", sto su juce prije podne zavodili red na Trgu Republike "nije veci copor", onda po prigradskim naseljima lutaju copori od 20-30 pasa? Eh, pa super onda. Sad se osjecam sigurnije. Bravo za birokratiju!

Понашање открива кривца

Нервоза, агресивност, повлачење у себе или потреба за свађањем – знаци да испитаник нема чисту савест. Одговор „хоћу адвоката” на форензичко испитивање указује да је адвокат осумњиченом заиста потребан

Сцена у којој осумњичени да је починио кривично дело изгледа као вулкан пред ерупцију, нервозно лупа прстима по столу, одвезује кравату симболично покушавајући да дође до даха, премешта кључеве из руке у руку, „игра” се мобилним телефоном, гледа у правцу врата с видљивом жељом да што пре изађе из просторије, искусном полицајцу не оставља ни најмању сумњу у то да ли његов испитаник има чисту савест.

Међутим, пошто je у нашем званичном полицијском школству постојaла едукативна празнина када је у питању техника вођења форензичког интервјуа, доктор психологије и доцент на Криминалистичко-полицијској академији на предмету психологија криминала Даг Коларевић осмислио је курс намењен инспекторима који воде информативне разговоре са преступницима. Истичући да интервјуи са осумњиченима, сведоцима и жртвама чине добар део посла полицијског инспектора, наш саговорник ће у Друштву психолога Србије током фебруара држати семинар под називом „Технике форензичког интервјуисања”, који има за циљ да полазницима пренесе основна и практична знања како се води разговор са осумњиченима за неко кривично дело. Овај курс је намењен не само полицијским инспекторима, већ и представницима правосуђа, адвокатима, тужиоцима, судским вештацима, као и стручњацима центара за социјални рад којима је у опису посла рад са малолетним делинквентима и насиље у породици.

„Форензичко испитивање почиње тако што се прво проверава како се особа понаша када говори истину – због тога јој се постављају питања типа када је рођена, на којој адреси живи, да ли је у браку... Када се утврди начин на који искрено одговора на личне податке, полако се уводе питања у вези са кривичним делом и посматрају се њене реакције”, прича Даг Коларевић.

Наш саговорник објашњава да се онај ко је починио кривично налази под стресом, и у таквом стању реагује „борбом или бежањем”, односно агресивним или пасивно-одбрамбеним понашањем.

„Осумњичени који се агресијом брани од страха да ће бити откривен уноси се полицајцу у лице или му се телесно приближава, провоцира свађу или држи прекрштене руке. Веома често, узнемирена особа чини разне нервозне и невољне покрете – лупка прстима по столу, намешта дугмиће, пребацује ситне предмете из руке у руку, чешка се и додирује лице. Онај ко реагује пасивно и одбрамбено повлачи се уназад, држи руке у прекрштеном ставу, гледа у правцу врата са јасно видљивом жељом да што пре изађе из ситуације у којој се налази или се држи за наслон столице тако да изгледа као да ће сваки час да устане”, наглашава Даг Коларевић, додајући да изузетак од овог правила чине искусни криминалци, глумци и политичари – они су извежбани да лажу и тешко их је разоткрити.

„Подједнака пажња обраћа се на речи и на интонацију, гласност и ритмичност. Другим речима, нису битне само речи које особа изговара, већ и ’музика’ која прати ритам тих речи. Примера ради, особа која је крива обично замуцкује, говори убрзано или ћути и прави дуге паузе, хоће да се свађа…Када се брани, она говори тихо, а када је на корак од признања обично ’спласне’ – није више напета, не налази се у одбрамбеном положају, говори промуклим и успореним тоном, нагнута је ка испитивачу. А када изговори реченицу: ’Шта ће бити са мном?’, значи да почиње да вага опције за и против признања. У том тренутку испитивач мора да прикаже све предности признања кривичног дела и обично осумњиченог убеђује речима ’Видим да си поштен човек, баци тај терет са леђа, биће ти лакше, сви смо ми грешили у неком моменту живота и мислили да је ситуација безизлазна, али увек постоји решење’…”, истиче овај психолог.

Приликом форензичког испитивања мора се водити рачуна да испитивач буде на неки начин једнак испитанику – није добро да полицајац у џинсу закуца на врата директора предузећа, баш као што је бесмислено да елегантно одевен инспектор користи улични жаргон тинејџера, јер ће деловати смешно.

„Иако сазнања наших полицајаца указују да жене вештије лажу, светска истраживања говоре да не постоје значајније полне разлике када је у питању вештина манипулације”, закључује психолог Даг Коларевић.

Катарина Ђорђевић

[објављено: 04/02/2009]

Obelix , 04/02/2009, 00:32
Kad kod nas optuzeni izgleda nervozno, gleda u vrata, itd., to nije zbog straha od zatvorske kazne, nego od straha da ce napasti glavom radijator u prostoriji, ili malo deblji zid, ili onu bejsbol palicu koju je vidio pred vratima. Neki ljudi imaju tikove, neki mucaju, neki pricaju tise, neki glasnije. Ispalo bi da svako ko stane pred inspektora je kriv za nesto (cak i da nije vidio onu bejsbolku, radijator, itd.) I na kraju, instikt, osjecaj inspektora nije mjerodavan na sudu. Dokazi i priznanja (ne izvlacena batinanjem) jesu.

ПАД САЈТА И РЕАКЦИЈЕ

Три нејасна догађаја доводе се у везу и из њих се извлачи закључак о постојању завере

Пад „Пешчаниковог” сајта побуђује на размишљање. За његово обарање оптужени су „националистички хакери”. Након тога, поједини слушаоци су јавили да се емисија чује са сметњама. У исто време, на паркингу испред Б92, ударен је и аутомобил уреднице емисије.

Све је то у делу јавности довело до претеране реакције. Наводно, сви ти догађаји су део истог сценарија, који за циљ има гушење „Пешчаника”. Иза „националистичких хакера” стоји страшна Удба, преживела још из Милошевићевог времена. Она сада за нове господаре ради исти посао као и деведесетих. А „Пешчаник” постао је мета, јер оштро критикује Тадића, Јеремића, владу и „скретање са европског пута”. Како би одбранила „Пешчаник”, „друга Србија” почела је да пише отворена писма председнику републике. У њима се он прозива као најодговорнији. Или ће нешто одмах предузети, или ће својим ћутањем показати да можда и он стоји иза целе акције.

Помало параноидни склоп читаве ствари није тешко уочити. Три нејасна догађаја доводе се у везу и из њих се извлачи закључак о постојању завере, у коју су умешане чак и највише личности. Тако протумачени и повезани, догађаји нарастају до чудовишних размера. У најновијем редакцијском коментару једних новина ауто ударен на паркингу чак се преображава у „постављен експлозив под аутомобил неподобног новинара”! Свака раније изречена критика на рачун „Пешчаникове” једностраности, искључивости, па и говора мржње, сада се тумачи као део опште завере. На крају се и председник ставља пред избор: или ће прихватити као тачну целу ову фантастичну конструкцију или ће својим одбијањем само потврдити да је и он један од завереника.

Обарање сајтова, као резултат техничке грешке или акције малициозних појединаца, општа је појава у „сајбер-простору”. Што је нека мрежна страница изазовнија, то јој се чешће дешавају такви проблеми. Ако одете, рецимо, на сајт „Српског листа” видећете обавештење да је тај сајт „три пута оборен у неколико последњих месеци”. И остали информативно-политички портали имају слична искуства. Генерално, реч је о облику угрожавања нечије имовине и слободе изражавања. Зато се такви поступци означавају као „сајбер криминал”. Али, колико ми је познато, никоме никада није падало на памет да због тога захтева интервенцију председника. „Друга Србија” изгледа мисли да на тако нешто има право.

И другим новинарима, такође, дешавају се озбиљне непријатности са возилима. Недавно смо могли да прочитамо да је „приликом рутинског сервисирања аутомобила чији је власник главни уредник ’Геополитике’, Слободан Ерић, установљено да је непознато лице одврнуло централни шраф матице предњег левог точка”. „С обзиром да Ерић нема личних непријатеља”, каже се у саопштењу редакције, „намеће се закључак да су мотиви за угрожавање његове безбедности у вези са уређивачким концептом ’Геополитике’”. Овај лист, међутим, није тражио интервенцију председника републике. Али „друга” Србија јесте.

И, председник је интервенисао. Он је, како јавља Б92, „затражио од надлежних органа да провере информације о ометању емисије ’Пешчаник’ и демолирању аутомобила Светлане Лукић, и да тим поводом предузму одговарајуће мере”. Тако је читав догађај заокружен, добивши помало гротескни изглед. Томе су најмање два разлога.

Први разлог је легитимација волунтаризма. У демократским друштвима установе су оне које раде посао. У ауторитарним друштвима, међутим, све зависи од (само)воље личности на врху. Нико у САД не би због обореног сајта слао апел Бараку Обами. „Друга” Србија, међутим, потежући самог председника, квалификује ову земљу као ауторитарну. А ако се председник на такав апел одазове, онда и он, на неки начин, таквој квалификацији даје извесну легитимност.

Друго, где не владају установе, већ волунтаризам, ту су и грађани првог и другог реда. У ауторитарним порецима носилац власти штити само своју клијентистичку структуру. Заштиту уживају „политички пријатељи”, док је према осталима управни апарат равнодушан или непријатељски. Ако се управни апарат покреће због аутомобила новинара А, али не и због аутомобила новинара Б, онда је новинар А грађанин првог, а новинар Б другог реда. То нема везе ни са демократијом, ни са правом.

Али није посао председника да покреће полицијске и Интернет истраге. Запрепашћујуће је да га на тако нешто присиљавају управо снаге које се хвале својим европским опредељењем. Оне као да сматрају да је Србија, све док јој они лично не уруче уверење о „европеизованости”, некакво полудивље, ауторитарно племе. У њему политички победници имају право на све – укључив и да их штити лично председник, док политички губитници немају право ни на шта, чак ни на присуство у јавности. Они не виде да права европеизација Србије значи афирмацију њених установа, не политичке арбитрарности.

Пошто је пропагандном злоупотребом створена атмосфера ванредног стања, природно је да је и председник нешто предузео. Али то је очигледно био избор мањег зла. Зла, међутим, неће бити мање све док не увидимо да произвођачи несигурности и ауторитарности у овој земљи нису само малициозни хакери.

политички аналитичар

Слободан Антонић
[објављено: 29/01/2009]

Obelix , 29/01/2009, 01:22
Za "Pescanik" nisam cuo prije nego sto je neko prekinuo neku tribinu negdje u Srbiji. Ni poslije toga dugo nisam znao sta je "Pescanik". Ako svako malo neko bude maltretirao "Pescanik", mozda ce svi u Srbiji znati sta je to? A sad ozbiljno, Predsjednik, kad je vec odlucio da se oglasi, mogao je da kaze da mu je zao zbog oborenog sajta, polupanih branika i sustanja na radiju, ali da se takve i gore stvari desavaju i da se na tome zavrsi Predsjednikova prica. "Svi smo jednaki, samo su neki jednakiji."

Србија не мора да одузме држављанство Милени Дравић и Драгану Николићу

Ако не добију податке од Србије који су црногорски држављани добили и српско држављанство, црногорској власти преостаје једино да уходи своје грађане да би то сазнала

Црна Гора не одбацује могућност наставка разговора са Србијом о двојном држављанству, јер увек треба разговарати – каже за „Политику” Јусуф Каламперовић, министар унутрашњих послова Црне Горе, коментаришући изјаву Ивице Дачића, министра унутрашњих послова Србије, да ће Црној Гори предложити наставак разговора јер ставови о овом питању нису усаглашени.

„Из Београда нам још није стигао одговор на наш предлог споразума о двојном држављанству, иако смо властима у Београду дали рок до 31. јануара да на њега одговоре. Није стигао ни предлог за наставак преговора. Када га будемо добили размотрићемо га”, каже Каламперовић.

Црна Гора и даље инсистира на томе да Србија не прима у своје држављанство грађане Црне Горе који немају отпуст из црногорског држављанства. Црногорска власт, такође, тврди да је учинила уступак тиме што ће признати двојно држављанство свима који су овај статус стекли до 22. октобра прошле године, а раније је захтевала да се двојно држављанство призна само онима који су га стекли до 3. јуна 2006. године, односно до проглашења независности Црне Горе.

Министар унутрашњих послова Србије Ивица Дачић, међутим, каже да се став Србије није променио и да она остаје при томе да својим држављанима признаје право на двојно држављанство, али и да њено држављанство може добити држављанин друге државе без отпуста из своје матичне државе. Према Дачићевим речима већ је са црногорским властима договорено да се размењују спискови оних који добију двојно држављанство.

Уколико договор између две државе не буде постигнут свака ће примењивати свој закон, односно Србија ће наставити да прима у своје држављанство и црногорске држављане, а Црна Гора ће бити рестриктивна па ће неко моћи да буде искључиво њен држављанин.

Према речима др Владимира Павића, доцента на Правном факултету Универзитета у Београду, нема ништа спорно у томе што ће две државе примењивати различите прописе, јер за држављанство није нужно постојање реципроцитета.

– Свака држава задржава за себе право да пропише коме ће дати држављанство, а коме неће. Те односе две државе могу да уреде билатералним споразумом, а ако се то не уради онда регулише то питање по свом нахођењу, како мисли да је најцелисходније и не интересује је како су то други регулисали – каже Павић за „Политику”.

Он, међутим, истиче да је црногорски закон такав да је његово спровођење без помоћи земаља у окружењу, а поготово Србије, изузетно тешко и скупо.

„Ако не добију податке од Србије ко је добио њено држављанство једино им преостаје да уходе своје грађане и да истражују ко је добио још неко држављанство осим црногорског”, каже Павић и додаје да обавеза о достављању података мора да буде део споразума о двојном држављанству, а не неког усменог договора јер онда државни органи Србије не би имали обавезу да га примењују.

Сличан став заступа и историчар Чедомир Антић који сматра да Црна Гора „ни на који начин не може да сазна да неко има држављанство Србије па да му одузме црногорско осим ако ми не јавимо да је тај неко узео држављанство Србије”. Према његовим речима, лоше у спору око увођења двојног држављанства јесте то што се политичке елите у Србији, било да је реч о претходном било о овом садашњем кабинету, понашају као да је Црна Гора део заједничке државе са Србијом.

Иако нема намеру да црногорско држављанство даје никоме ко има још неко друго, црногорска власт је одступила од тог тврдог става када је реч о неким истакнутим јавним личностима из Србије. Тако су држављанство дали глумцима Милени Дравић и Драгану Николићу, Драгану Џајићу, певачици Мерими Његомир, фудбалеру ДанилуПопиводи. То је учињено, како су образложили црногорски званичници, као гест добре воље према личностима које су од значаја и за Црну Гору. И у том ставу правници не виде ништа спорно, јер једна држава може да даје држављанство коме год хоће.

Црна Гора није рестриктивна само према држављанима Србије. Она до сада није склопила споразум ни са једном државом о двојном држављанству. Разговори са Хрватском су само формално почели, а најављује се и да ће бити преговора са Босном и Херцеговином.

Ј. Церовина
[објављено: 28/01/2009]

Obelix , 28/01/2009, neobjavljeno

Pa, ministar je samo navodio primjer, da ako bi u Srbiji bio na snazi takav zakon, onda bi i Srbija oduzimala drzavljanstvo svojim gradjanima, ako uzmu drzavljanstvo druge drzave. A ako neka drzava (Crna Gora) ima takav zakon, on je vjerovatno usaglasen sa Ustavom. Tj., kad bi Srbija imala takav zakon, prethodno bi imala i drukciji Ustav. Ministar je govorio hipoteticki. Samo "sta bi bilo kad bi bilo". Ali, neki bi samo da popunjavaju tiraz i izmisljaju price.

Развијена рамена, мишићаве ноге

Није лепо кад ваш стомак „иде испред вас”. Зато, ако нећете да вежбате, бар престаните нездраво да се храните

Развијена рамена, мишићаве ноге, чврста задњица, – то су атрибути до којих је женама стало, а којима се мушкарци могу похвалити – уколико их имају. Међутим, најчешће је да ваш проблем представља вишак килограма, што је највидљивије у стомаку који се прелива преко појаса. Ко је крив?

Могуће је да је ваш животни мото: удобност изнад свега и у свему. Можда по завршетку својих обавеза највише волите да се завалите у фотељу испред телевизора, а дружење са пријатељима за вас подразумева искључиво уживање у храни и у пићу. Вероватно никада не пропуштате доручак, као ни ручак. Увече, опет испред телевизора, а све због узбудљиве првенствене утакмице Премијер лиге захтевате грицкалице и сендвиче. Када то будете урадили следећег пута, ваша вага можда неће моћи да функционише.

У реду је што сматрате да сте мушкарац који заслужује боље и више, али уместо да таманите разне ђаконије које вас гоје, могли бисте да почнете да се бавите спортом, и то рекреативно. Важно је да откријете задовољство које вам причињава брига о сопственом телу. Када се томе будете радовали, више нећете јести онда када нисте гладни.

Други облик стомака ствара се код пословних људи којима је адресар испуњен обавезама до касних вечерњих сати. Уколико спадате у ту групу, јутро вам почиње великом шољом црне кафе. Телефони непрестано звоне, нервозно одговарате на позиве, а састанци се ређају један за другим. Имате још само толико времена да поједете нешто с ногу: хамбургер, сендвич или таблу чоколаде. При том уопште не водите рачуна о калоријама нити о томе шта једете у току дана јер вам је једино важно да не осећате глад. Међутим, требало би да имате на уму то да у послу нису важни само састанци већ и здрава храна, која подразумева да у свој организам уносите витамине и минерале. Уколико желите да се бавите активношћу која ће умањити вашу напетост, определите се фудбал с пријатељима.

Прихватите чињеницу да је лоше кад ваш стомак иде испред вас. Па ако нећете да вежбате, престаните нездраво да се храните.

С. М.

[објављено: 18/01/2009]

Obelix , 18/01/2009, 15:40
Ovaj tekst izgleda kao prekopiran iz nekog americkog casopisa. Sto i nije toliko strasno u poredjenju sa Politikinim Zabavnikom, koji je pun prica iz drugog svijeta, koje nemaju dodira sa ovim nasim. Ali i ako nije prekopiran tekst, odakle autoru ideja da ako muskarac nije nabildovan, da je debeo??? Da mu preliva stomak? Zar ne moze da bude i mrsav? Ili prosjecno gradjen? I odakle mu ideja da mi muskarci mahom nismo fino gradjeni? Tekst je skroz iz drugog, nerealnog svijeta. Vjerovatno je prifalilo tema, a novine je trebalo popuniti. Ovo primite kao kritiku da bi se ispravili, a ne kao atak na lik i djelo gl. urednika. ili ovog prepisivaca.

Наш амерички сан

Зашто би се млади надобудни певач опредељивао за (бар) десетогодишње студије, ако ТВ академија може за само три месеца да од њега направи звезду


Поводом тек одржаног сајма књига у неколико махова чули смо новинарско питање постављено већем броју тинејџера: да ли и шта читају. Неколико њих је без оклевања, сасвим мирно, одговорило: „Ништа”, или: „Класика је несавремена, не интересује ме”. Уследила су и нека мишљења педагога и психолога. Не сећам се да је икад постављено питање зашто се током двадесетак година интерес и поштовање за музику (тзв. класику) међу младима свело на сасвим безначајан број. Узроци су свакако бројни, али рекао бих да је од највеће важности то што су млади од детињства свакодневно, на безброј начина, кроз слику, реч и звук изложени утицају практично ЈЕДНЕ врсте музике, па се може поставити питање: ко је тај ко у младе главе, у најосетљивијем добу развоја, улива такво једноумље и идеју да је све друго „застарило”? Чији је интерес да се тако пропагира лак, безбрижан, спектакуларан начин извођења и слушања, у којима није потребан било какав стварни интелектуални напор? Чија је одговорност што се у име „савремености” , „европеизма”, „права на свој избор” млади људи спречавају да се, уз природну потребу за забавом, напајају из вишевековног богатог музичког трезора, у коме леже многи примери највреднијих достигнућа људског духа? Ко то и у име чега манипулише младим главама, убирајући за себе поене, углед и зараде? И није ли тако створен велики јаз између стварне елите (не само музичке), спремне да целог живота упорно проучава разне области науке и уметности, и хиљаде оних који теже да пречицама дођу до успеха, зараде, имиџа? Често се помиње „амерички сан”: да и од сељачета може постати председник земље. Овде је сан да се уз вешти маркетинг дође до успеле песме и високе награде, о чему ће медији брујати, а можда и парламент прекинути рад и стојећи аплаудирати младом хероју. Ако је тако, зашто би се млади надобудни певач опредељивао за (бар) десетогодишње студије, ако ТВ академија може за само три месеца да од њега направи звезду? И зашто се чудити што неколико хиљада доктора наука и већи број сјајних музичара раде у земљама у којима се памет и рад, уз одговарајућу награду, заиста уважавају?

Ако се овоме додају навике многочасовних седења на ТВ игрицама, разна „четовања” и неретко разорне интернетске поруке, није ли логично да се уз све то надовезују све присутнији алкохолизам, дрога, насиље, физичке деформације?

Да ли се и шта може учинити? По мом уверењу, неопходан услов је промена опште културне политике која би морала и у најширој јавности у први план јасно поставити одређене моралне, естетске, хуманистичке вредности. А да би се то постигло, неминовно је да и медији, баш због свог снажног утицаја, врло озбиљно преузму одређене обавезе. У питању је не само место музичке културе него пре свега стварање личности слободног мишљења, широких интересовања, одговорних професионалаца, без каквих ниједно друштво не може напредовати.

Време неумитно тече. Легендарна балерина Маја Плисецка отворено опомиње: „У наше време погубно је бити тих. Треба подизати велику буку, хвалити се, екстравагантно се понашати, бити безобразан. Тек тада ћете бити примећени и запажени.” Или треба да се помиримо са стањем духа о коме Андрић каже: „Зато што могу и што се усуђују да о свему свашта кажу, они мисле и да све знају.”

Хоћемо ли то дозволити?

пијаниста

Душан Трбојевић

[објављено: 04/11/2008]

Obelix , 04/11/2008, 16:17
Kakve veze ima sajam knjiga i to sto klinci ne slusaju klasicnu muziku? Klinci su ga posjetili ocigledno. Znaci interesuju ih i knjige, a ne samo zuta stampa. A vidjate li ih i na koncertima klasicne muzike? Vidjate. Organizovano ili ne, oni dodju. A sad, ako hocete da budete slusaniji, posjeceniji, borite se za trziste. Ja napr. slusam i takvu muziku. Ali ona nije i jedina. I njeni izvodjaci izgledaju kao da se trude da zadive samo one koji vec slusaju klasiku, a ne i sve druge. Crni frakovi, kozne cipele, parket pod nogama, bijele rukavice i preozbiljne face. Napravite bolji pristup i imacete vise postovalaca. Napravite video spot za ono sto svirate (Rob Dougan, Andrea Bocelli, Florent Pagny, onaj hrvatski pijanista, ona Kineskinja na el. violini...), napravite internet sajt, oblacite se drukcije od pingvina, budite u korak s vremenom, pa ce se ljudi otimati o vas. Klasicna muzika se provlaci i po tom "zlom TV" (reklame, filmovi, obrazovni program...), pa onaj kome se svidi to sto cuje, potrazi na internetu, kod druga, u prodavnici i slusa. Ako mu se svidi i poslije toga, ode i na koncert. I postane obozavalac nekog kompozitora, izvodjaca... A ko ce kojom muzikom da se bavi, zavisi sta hoce da postigne time: da zgrne bogatstvo, postane slavan, radi za svoju dusu, izrazi se, prenese emocije drugima, siri ljubav, nervozu, tugu... To sto "klasicari" ne postaju slavni preko noci, sami su krivi, jer se ne trude. I sto bi se neko mrcvario (bar!) 10 godina studirajuci bilo kakvu vrstu muzike, kad moze biti talenat i postici ono sto zeli za pola godine, godinu, 2, 3? Jel poenta u gubljenju godina ili sticanju znanja? Ajmo ovako: Paul Potts. Jeste culi za njega? Dovodi ljude do suza. Izaziva divljenje. A nije bas iz muzicke porodice, nit nosi frak kad ide da spava, nit je pun sebe i sve sto hoce je malo srece na ovom svijetu. A poceo je od karaoka. Dakle, ne upirite se na prste, da bi upirali prste u nekoga, ko vam je kriv nesto, nego se uhvatite posla i radite. Amin.