СРБИЈА И СРПСКА

Додика више не позивају на митинге…

Шта жели званична Србија? Да ли је мера наших државних и националних циљева изборни успех владајуће коалиције, испуњење црних слутњи старорежимске опозиције или заваравање оне потмуле, необавештене већине, која постоји у бирачким телима свих демократских држава света, али јој се значај придаје само на дан гласања или у шпицу изборне кампање?

Колико заиста вреди приватизациони приход, међународни кредит или било каква донација, олакшица или европска повластица? Да ли је реч о будућности народа, или o резултатима на следећим изборима?

На примеру Републике Српске и односа владајућих странака из Србије јасно се види поразно одсуство моралности које понајвише тишти српску политичку сцену.

Пре само четири године чланице садашње владајуће коалиције нису биле у стању да живе без Републике Српске и њеног премијера Милорада Додика. Колико се сећам, Додик је узео учешћа у предизборним кампањама две или три велике странке које се диче демократичношћу и реформаторством.

У то време Србија је изнова, по трећи пут, потписала споразум о специјалним везама са Републиком Српском. Догодила се и највећа приватизација коју је нека компанија из Србије извршила у иностранству.

Полетни шеф дипломатије, задужен за патриотизам, приликом једне од домољубивих посета Бањалуци, примио је и захтев за држављанство премијера Додика. „Госпођо конзуле!” – одсечно је заповедио, као да се намерио да заседне и у Министарству одбране – „Изволите овај захтев, ради даље процедуре...”

Како је то лепо изгледало. Додик је првим људима Србије чак помагао и у неким баналним неприликама. Рецимо, када на стадиону треба запевати химну. Како моћан глас тај страни држављанин има... Зна чак и речи... Мада спомиње неког „краља” на крају песме, чиме квари хор којим доминира.

Међутим, сада су се прилике измениле. Давна 2006. година била је година акумулације. Те године Србија је добила велико страначко помирење, нови Устав, национално инвестиционо чудо(виште), културне изборе... Динар је на радост неколико привредника сатро евро...

Тада се могло србовати. Данас се налазимо у јеку светске кризе коју не само да не памти др Кркобабић, већ је се не досећају ни мр Динкић, па чак ни оба Тадића.

Није важно што смо се трсили и разметали 2006. године, а новац трошили да би неки политички маргиналци успели на регионалном политичком нивоу. Из банкрота су нас спасили „стари пријатељи” – камата права ситница, политички дуг – морална обавеза (које се сами никада не бисмо сетили, баш као што то не би учинио нити један слободан народ или нормалан појединац).

У добру – пред уставотворни референдум и чудотворне изборе – Србија је имала новац за све и наше су се власти разметале, гурале и јуначиле. Србовало се у друштву свештеника и на стадионима на којима су први људи државе давали изјаве поводом спортских победа пре капитена тријумфујућих тимова.

Додика не само да више не позивају на митинге, већ на слави Републике Српске најављују декларације о злочинима о којима су обавештени од пропагандних бироа војски које су палиле српска села и градове.

У Мостару најављују да су им Република Српска и Муслиманско-хрватска федерација (ФБиХ) једно те исто, и подносе разне увреде оних који се идентификују са Ганићем, а верују да нема злочина осим геноцида, док су Срби његови историјски извршиоци.

Коначно, председник Републике Србије отишао је у Цариград и тамо са Силајџићем и Гулом потписао декларацију о којој није обавештен српски члан Председништва БиХ, баш као ни Влада Републике Српске.

У декларацији коју су многи грдили, а нисам приметио да ју је неко цитирао, између осталог, похваљен је Савет за спровођење мира, установа која је пресудно допринела нарушавању статуса и демократије у Републици Српској.

За то време обеспарена Република Србија незванично најављује улагање у бугарску нуклеарку, али продаје „Телеком” и скупу стратешку инвестицију у „Телекому” Републике Српске. Најбоље би било да је прода Турској, или још боље Малезији.

Није ми познато шта је урадила „госпођа конзул” у вези са држављанством храброг премијера Додика. Знам, међутим, да је негде око два промила (око 2.500) грађана Републике Српске некако успело да добије то право које им гарантује закон Србије.

За разлику од неких српских политичара и њихових штићеника, који и Његоша смештају међу Црногорце, сви би се грађани Српске сутра дичили и држављанством Србије.

Коначно, да ли се тако поступа са браћом и сународницима? Онима због којих је Краљевину Србију напала Аустроугарска, истима који су преживели геноцид зато што нису хтели да не буду „ми”? Да ли Срби из региона служе само када треба подржати Милошевића, незаслужено одликовати Шешеља и Николића, или потпомоћи демократском хору на Маракани?

Чедомир Антић

[објављено: 06/05/2010]

Obelix , 06/05/2010, необјављено

Србијанци остале Србе зову Муслиманима, Црногорцима, Лалама, итд. Не познају их (нас). Не тичу их се проблеми Срба који не живе у Србији. А, опет, у Београду, Београђани имају исти став према остатку (грађана) Србије. Кад неко проговори ијекавицом он је Црногорац (скроз неки други народ!) или Хрват. Маси не пада на памет да Срби могу и ијекавицу да користе. А ти Срби су "дођоши" - нижа врста, која треба да се гледа с висине, с гађењем. Такав став имају Србијанци, махом, а не само власт. С друге стране, прекогранични Срби су увјек "већи Срби" од ових унутрашњих. Нешто треба да се деси, само не знам шта, да би поједини Срби престали да замишљају да су центар свијета, па би онда, можда, престали да се раслојавамо, да нам се дјелови народа идентификују као неки други народ, јер су одбачени од свог (Бошњаци, Македонци, Црногорци...) и да нам се смањује земља. "Има нешто труло у држави Данској..."

НАТО и владајући блок

ДС и СПС још балансирају позивајући се на војну неутралност док Г17 плус, СДПС, ЛСВ, СВМ, СПО траже да Србија приступи овој војној алијанси

Ниједна странка владајућег блока не изјашњава се експлицитно против уласка Србије у НАТО. Док се Демократска странка и Социјалистичка партија Србије позивају на скупштинску резолуцију о војној неутралности и сходно томе тврде да још није сазрело време да се о овој теми прича, Г17 плус, Социјалдемократска партија Србије, Лига социјалдемократа Војводине, Савез војвођанских Мађара и Српски покрет обнове отворено се залажу за приступање Србије овој војној алијанси.

У ДС-у и СПС-у истичу да је „НАТО тему” покренула опозиција која на њој жели да убере политичке поене имајући у виду тренутно негативно расположење грађана Србије према НАТО-у. „Србија није нити позвана да приступи НАТО-у, нити о том питању постоји политички консензус и зато је захтев за расписивање референдума трчање пред руду”, каже Јелена Триван, портпарол Демократске странке.

Због различитих изјава које су министри Драган Шутановац и Вук Јеремић давали о евентуалном чланству Србије у НАТО, у јавности се створио утисак да несугласица о том питању има и у самом ДС-у. Јеремић је, да подсетимо, изјавио да Србија не размишља о уласку у било какав војни савез – ни са НАТО-ом ни са Русијом као и да је НАТО изгубио „наше поверење због улоге коју је одиграо у стварању, обучавању и формирању такозваних косовских безбедносних снага”. Истовремено, министар Шутановац заступа став да Србија не може да буде против учешћа у овој организацији, а да се куне у пријатељство са Грчком, Румунијом или Шпанијом, које су чланице НАТО те да свет не трпи ту врсту лицемерја.

Јелена Триван, међутим, тврди да у ДС-у не постоје размимоилажења о овом питању и подсећа да све државне органе обавезује резолуција о војној неутралности, а „различити ставови треба да буду изнети током јавне дебате”. У кабинетима Шутановца и Јеремића јуче нису били расположени за причу о различитим ставовима два министра.

На резолуцију о неутралности се позивају и у СПС-у чији функционери су се до сада изјашњавали против учлањења Србије у НАТО. Како за „Политику” каже Бранко Ружић, председник Извршног одбора СПС-а, питање интеграције у НАТО је „важно и осетљиво” и о њему морају да се изјасне грађани на референдуму.

На питање како коментарише то што и министар Шутановац потеже ову тему, Ружић каже да је то „легитиман захтев”, али да је ипак најважније оно што је званична политика Србије.

Он није желео да се изјасни како би његова странка реаговала ако би се сада поставило питање учлањења Србије у НАТО јер, како каже, не жели да се бави хипотезама.

„Г17 види много предности које би Србија остварила једним таквим чланством, од позиције у међународној политици до развијања нових ратних доктрина и знања које би стицали наши официри. Може да се направи рачуница колико нас сада кошта војна неутралност, а колико би нас коштало чланство у НАТО”, каже Жељко Ивањи, посланик Г17 плус у републичком парламенту, додајући да ипак још није време да се расписује референдум.

За Меху Омеровића, функционера Социјалдемократске партије Србије Расима Љајића, нема дилеме да је за Србију добро да буде чланица НАТО-а јер су све земље у региону које желе да буду чланице ЕУ као и оне које су већ тамо истовремено и чланице НАТО-а.

Исто размишљају и у Савезу војвођанских Мађара. „НАТО није само војни него пре свега политички савез који функционише на истим принципима и вредностима на којима и ЕУ. Лицемерно је говорити да смо за ЕУ, а против НАТО-а или да смо неутрални. Неутралне земље своју неутралност дефинишу у Уставу, а не као Србија у једној реченици у скупштинској резолуцији”, истиче Балинт Пастор.

Да Србији само користи чланство у водећем војном и политичком савезу савременог света у коме се све одлуке доносе консензусом, сматра и Вук Драшковић, председник СПО-а. У ЛСВ-у сматрају да је војна неутралност уведена на мала врата и да Србија на путу ка ЕУ мора да испуни и неке безбедносне услове и да то сигурно не може да учини без подршке НАТО-а.

Према мишљењу политичког аналитичара Дејана Вук Станковића, ову тему највише гурају опозиционе странке. ДС је, како каже, до сада вешто успевао да је избегне, а јасно „за” учлањење изјасниле су се оне странке које немају велико утемељење у бирачком телу.

Јелена Церовина

-----------------------------------------------------

Станковић: ДС гледа да одгоди расправу о НАТО-у

„Министар Шутановац који, чини се, има идеју о учлањењу Србије у НАТО, никада није експлицитно рекао да Србија треба да уђе у НАТО. У овом тренутку док траје расправа о Косову пред судом правде неће бити одређивања у вези са тим питањем, а чини ми се што се тиче ДС-а да они гледају да ту тему одгоде што више јер чекају сигнал споља да крену у ту причу”, сматра Дејан Вук Станковић. Према његовом мишљењу ДС чека да Србија одмакне још више у правцу евроинтеграција и да се опозиција „издува” како би се онда кренуло у правцу размишљања о НАТО-у. Он је уверен да о томе неће бити у будућности размимоилажења између Јеремића и Шутановца.

Ј. Церовина

[објављено: 13/01/2010]

Obelix , 13/01/2010, 11:21

Ne trpe licemjerje? A Irska, Svedska, Finska, Austrija? A sto se izbjegava referendum? Zato sto kad narod kaze da je protiv ulaska u NATO, a neke vladajuce partije propagiraju bas suprotno (kao i neki ministri umjerenijih partija), onda moze doci do procjepa u vladajucoj koaliciji. Do toga da se osjeti da nije bas legitimna, cim se neki zalazu za nesto protiv cega je veliki dio naroda. Zato, najbolje da sacekamo jos koju godinu da nam isperu mozak, kako je to sve fino i lijepo i da nas onda predsjednik pozove da glasamo za NATO. Deda Mraze, daj nam referendum! Amin.

Од мора до гора, олтар до олтара

У последње две деценије у Црној Гори обновљено и саграђено око 200 православних храмова

Цетиње – У протекле две деценије у Црној Гори обновљено је и изграђено око две стотине православних храмова.

– У питању је највеће црквено градитељство у историји ове државе – каже за „Политику” Јован Маркуш,публициста из Цетиња,који о овом феномену спрема летопис.

– Прелиставајући црквенуисторијску грађу дошао сам до сазнања да је највише православних цркава и манастира обновљено и саграђено у време митрополита Митрофана Бана,који је у владичанској столици Цетињског манастира провео 36 година,крајем 19. и почетком 20 века.Ради се о 239 објеката.Ако се има у виду да је период од 1990. до данашњих дана,који обрађујем,готово двоструко краћи,онда се слободно може рећи да је крај прошлог века и прва деценија трећег миленијума златни период црквеног градитељства Црне Горе– каже Маркуш.

По речима нашег саговорника највише је урађено у Грбљу и Паштровићима,подручјима уз јадранску обалу,где је и иначе било највише сакралних објеката.Само у Доњем Грбљу је обновљено 14,а у Паштровићима десетак цркава.У двадесетак грбаљских села данас одјекују звона у 64 цркве,као и у обновљеном манастиру Подластва,зборном месту Грбљана.Паштровићи имају шездесет сеоских цркава и седам манастира,углавном из немањићког периода,па их зову с правом приморска Света гора.Обновљене су и изграђене нове цркве у Црмници,Бјелопавлићима, никшићком крају,Морачи,у северном делу Црне Горе.

–Посебан подухват представља обнова зетске Свете горе.Реч је о манастирима Старчева Горица,Бешка,Морачник,Ком,Космач и Врањина на Скадарском језеру,које је озбиљно био угрозио зуб времена.И небрига–додајеМаркуш.

Највише времена и новца свакако је утрошено у изградњухрама Христовог васкрсења у Подгорици,најимпресивнијег објекта те врсте не само у Црној Гори.У току је изградња још два велика храма,слична овом,у Беранама и Бару.

–Велика обнова је уследила након враћања народа Црне Горе својој цркви и Митрополији црногорско-приморскојпочетком деведесетих.Градили су мештани,помагали добри људи из дијаспоре,као и општине.Понајвећу заслугу за све што је урађено до сада има архиепископ цетињски,митрополит црногорско-приморски,господин Амфилохије–наглашава Маркуш.

Јован Маркуш истиче да никада у Црној Гори није било толико монаха и свештенства.Он наводи пример женског манастира у Жупи никшићкој где је од тридесет монахиња њих 80 одсто са факултетском дипломом.Импресионира њихов рад у изради икона и керамичких предмета.Скит манастира Острог у Јован долу код Никшића,где се припремају монаси,представља праву оазу у камену.Маркуш истиче оца Јојила(Булатовића) који је у околини Колашина садобрим људима подигао три манастира.

Поред Митрополије црногорско-приморске у чијем саставу је највећи број црквених објеката,у Црној Гори успешно делују Епископија будимљанско-никшићка,чије је седиште у манастиру Ђурђеви ступови код Берана,као и Епархија милешевска,која је задужена за пљеваљски крај.

Саво Греговић

[објављено: 27/12/2009]

jovan djurovic, 26/12/2009, 22:25

I ovaj tekst demantuje laži da su Srbi i Mitropolija crnogorsko-primorska diskriminisani u Crnoj Gori.Uzgred,na teritoriji Crne Gore djeluje i zahumsko-hercegovačka eparhija na dijelu teritorije opštine Herceg Novi.Pozdrav sa primorja!

Obelix, 27/12/2009, neobjavljeno

A Jovo, koji jezik najveći dio naroda govori kod nas, po popisu zadnjem? A koji nam je "zvanični" jezik? A koji će nam jezik đeca u školu učit? A kad se raspopovi "sljedbenici" zaleću u crkve i manastire SPC, pa policija ćera sveštenstvo SPC iz svojih crkava da bi puštila tu pogan unutra, što je to? Mogu li ja Primorac, Srbin da učim srpski u školi? Mogu li da ne glavoboljam kad krenem u cetinjski manastir, oću li dušu puštit, zbog one pogani? Kad se igra utakmica neka, smijem li srpsku zastavu ponjet? Probao je jedan, pa ga je policija išćerala napolje. Prst na čelo, Jovo, prvo, pa se onda pametan pravi! Otpozdrav s Primorja.